Juni 2023. Put u Norvešku je trebalo da bude službeni, a onda se nekako namestilo da se spoji lepo i korisno. „Slučajno“ se poklopilo da baš vikend pre sastanka u Oslu bude Connect Tantra Festival u Skotterud-u, seocetu sat i po od Osla, prema Švedskoj.
Da vratim malo film…sedim ja tako dva dana pre puta i sređujem papirologiju, štampam sve, poučena dosadašnjim putnim iskustvima… Nikad se ne zna, papirna forma je papirna forma. Dakle, sedim ja tako i počinje da zvoni unutrašnji glas….proveri…proveri… i ja proverim… Connect festival poćinje dan kasnije nego što je planirano!! Da ne pominjem da sam menjala avionsku kartu da stignem dan ranije u Oslo, kad su se sklopile sve puzle, da idem i na festival i na sastanak… A da ne pominjem ni nedavnu povredu, zbog koje nisam bila sigurna da li ću uopšte moći da idem na put… Dakle, u trenutku skapiram da visim jedan dan sa spavanjem!?! U Oslu je tih dana bio Marine exhibition, što znaći da je tako-reći bilo nemoguće naći jedan slobodan krevet ispod 500e/noć. Frka, odmah Booking, Airbnb, pošto se radi o nedođiji, mane spavanje, tj. smeštajnih kapaciteta. Najbliže je u Magnor selu, 20km od Skotterud-a. OK, može da prođe a da pri tom cena bude iole podnošljiva.
Sve super, slećem u Oslo i kupujem kartu za Lillehammer, taman, za 40 min kreće, idealno. Siđem na platformu, pojedem još jedan beogradski sendvič, gledam naokolo mlade norvežane školarce koji čekaju voz, so far so good, sunce sija… U sekundi iskoči opet onaj unutršnji glas… Lillehammer…Lilehammer… hmm… da li se baš tako zvao grad u kome menjam voz za Kongsvinger?? Cena je prilično astronomska za par stanica, čak i za Norvešku… Daj svesku, tu sam sve zapisala, panično prelistavam. Neeee… Lille(f-ing)strøm nije Lille(f-ing)hammer!!!! Jaaaaooo…trči gore kod iste one fine gospođe koja mi je prodala kartu. Gospođo – kaže ona meni- pa vi biste otišli na kontra kraj Norveške!! Nema problema, promeniću vam kartu… Huuhhh… neću uopšte da razmišljam o scenariju da sam izašla na stanici negde tamo u tom drugom Lille-u.
OK, Lillestrøm, Kongsvinger i onda bus do Magnor sela. Baš je selo. Divna priroda naokolo, jedna prodavnica, par kuća i hotel. U hotelu Irina, beskonačno gostoprimljiva ukrajinka, ali avaj, engleski nije baš na zavidnom nivou. Jeees, izvadih moj ruski iz rukava (nije iz škole, već iz sticaja okolnosti), pa malo ovako malo onako, dobih kafu, čaj, čašicu razgovora, milina. Irina mi je pomogla i u komunikaciji sa Bjørvika apartments, čiji ću slučaj izeti kasnije. Beskrajna zahvalnost.
Sve lepo, ali šta ću kog đavola da radim ostatak dana koji traje 22sata ??? A nema ništa?? Nije da nema ništa, posetila sam galeriju stakla gde je i mini fabrika stakla, gde se to staklo duva i pravi. Po tome je Magnor i poznat i zato ima hotel. Prodajna hala u centru Magnor sela je zaista impozantna, vrhunac kućnog dizajna i prezentacije istog, praznik za oči, plus fabrika stakla u sred prodajnog prostora, gde se može videti kako nastaje Magnor design. Nice. Ostalo je još 15ak sati od dana, a krenula sam jutros iz Beograda… Od spavanja nula bodova, ni sa zastorima, kako ću da spavam u sred bela dana!!! Na žalost, za kraj malo bindžovanje serije čije sam ima zaboravila… da prođe dan koji traje 22 sata.
Drugi deo priče je da sam ja stigla dan ranije u Oslo, četvrtak, a moje dve koleginice stižu u petak. Razmišljam kako da prenesem na papir kompletnu nebulozu koja se dešava zahvaljujući novim tehnologijama, otuđenju, zapadnoj civilizaciji, bog-zna-čemu-još i kuda-sve-to-vodi, a da vas ne udavim sa detaljima… Elem, rezervacija preko Booking-a za Bjørvika apartments u Oslu je na moje ime. Ako stigneš u radno vreme, odeš do njihovog office-a i dobiješ ključeve i uputstva kako da dođeš do apartmana. Ali ako NE…onda si njb… Obveštenje na kojoj si adresi smešten stiže dan ranije. ’Kod’ za otvaranje sefa, u slučaju da stižeš posle radnog vremena, dobijaš dva sata pre tvog dolaska u apartman (ne-daj-Bože da si se zeznuo/la sa vremenom dolaska navedenim u Booking-u). E, a onda kad si dobio svih tih 15-tak poruka sa uputstvima, i dalje ne možeš da uđeš u apartman jer jedino link koji stiže na SMS preko TVOG telefona može da aktivira f-ing keybox, ne bi li se dokopao ključeva nakon dva sata agonije ispred sefa sa ključevima. Ova agonije se odnosi na moje dve koleginice koje su pokušavale da uđu u apartman od 10 do 12pm, dok sam ja bila u Magnor selu, bez interneta… I uspele su!!! Zahvaljujući dobrom Norvežaninu u prolazu. Čovek je uložio sve svoje nadljudske napore da prevaziđe prepreku neverovatno naprednog načina čekiranja. Ljudski faktor je pobedio tehnologiju, jeeaaa!!
Kraj prvog pejzaža.
Za to vreme, ja sam se prebacila iz Magnor sela u Skotterud selo. U Skotterud selu se održavao Connect Tantra festival. Zanimljivo je to kako na mene deluje takva vrsta okruženja, instant opuštanje. Što zbog prirode, što zbog povoda, što zbog ljudi – pleme moje, ovog puta vikinško. Dakle posle frke sa završavnjem milion obaveza pre puta, i povredom i Bjørvika chekiranjem… hop, samo što sam „land“ na land, smirih se kao pile. All good.. Venue je nešto tipa lovački dom. Ne znam čemu tačno služi, ogromna kuća na brdašcetu, zelenilo naokolo, velike sale unutra, puno stolova i stolica ali nigde kreveta…( i jedan tuš na nas 27oro 
. OK, snaći ćemo se, ima dušeka za vežbanje, pa njih možemo da iskoristimo za spavanje. Da preskočim otvaranje festivala, pisala sam već o tome, da se ne ponavljam. Dođe noć za spavanje, hahahah… ma kakva noć, sunce kao kod nas u 4pm, i to leti 
Neko reče da ima mrava na podu. OK, možda da se namesti za spavanje na stolovima, pošto ih već ima toliko? Napravim si divan krevet na stolu, čak sa dva dušeka i onda mi nešto padne na pamet… Rekoh, društvo, da li je kod vas isto običaj da se (ne-daj-Bože) mrtav čovek izloži na stolu? Neeeee…hahahaha… hm, izgleda da to nije baš worldwide usvojeni običaj. Možda vredi istražiti, ali nisam sigurna da mi je to trenutno u fokusu, možda kad se malo približi taj trenutak… 
Situacija spavanja na stolu je pokrenula bujicu sećanja na bdenja pokraj pokojnika u toku noći, dok nisu izgradili kapelu, u mom rodnom mestu, i neverovatne snove
. OK, snaći ćemo se, ima dušeka za vežbanje, pa njih možemo da iskoristimo za spavanje. Da preskočim otvaranje festivala, pisala sam već o tome, da se ne ponavljam. Dođe noć za spavanje, hahahah… ma kakva noć, sunce kao kod nas u 4pm, i to leti Neko reče da ima mrava na podu. OK, možda da se namesti za spavanje na stolovima, pošto ih već ima toliko? Napravim si divan krevet na stolu, čak sa dva dušeka i onda mi nešto padne na pamet… Rekoh, društvo, da li je kod vas isto običaj da se (ne-daj-Bože) mrtav čovek izloži na stolu? Neeeee…hahahaha… hm, izgleda da to nije baš worldwide usvojeni običaj. Možda vredi istražiti, ali nisam sigurna da mi je to trenutno u fokusu, možda kad se malo približi taj trenutak… Situacija spavanja na stolu je pokrenula bujicu sećanja na bdenja pokraj pokojnika u toku noći, dok nisu izgradili kapelu, u mom rodnom mestu, i neverovatne snove Sa Connect Tantra Festival-a bih izdvojila jednu radionicu, nalaženje „meeting point-a“ sa drugom osobom. Radimo u parovima, neverbalna komunikacija, zadatak je da nađemo tačku kontakta uz pomoć zvuka, dodira, disanja i kretanja. Nađeš se ispred ljudskog bića koje prvi put vidiš u životu (ili drugi, ako ste se kojim slučajem već upoznali). Imate dušek, dah, glas, pokret i dodir, da iskažete sve što je u trenutku na meniju. Kreće njuškanje, odbrana teritorije, ispitivanje, napadanje, koje se pretvara u ples, prijateljski zagrljaj koji ponovo prerasta u sumnjičavu odbranu, i tako u krug… Sve dok se ne nađe tačka dodira, ljudska, iskrena, bez ko si, šta si, kog pola si, koliko godina imaš, odakle si…Dva i po dana connections-sa i norveškog countryside-a… povratak za Oslo.
Kraj drugog pejzaža.
Stižem u Oslo negde oko ponoći, uz pomoć prijatelja rođenog oslograđanina (jel se baš tako kaže ???), pokušavam da nađem Bjørvika apartment u kome su smeštene moje koleginice. Još jedan avaj. Uz pomoć kod-a ne može da se uđe u zgradu, a možda i nije ta zgrada, kopam po bezbroj email-ova koje sam dobila od Bjorvik-e.. Da skratim, mada je to traženje ulaza/izlaza potrajalo, uspevam da uđem u zgradu. Huuuh, dobro je, neću spavati na ulici. Uđem u zgradu, uđem u lift, pritisnem 10sprat – tišina. Verovatnoća da lift u Norveškoj ne radi je jednaka nuli. Uđem u drugi lift, možda je nešto tipa par-nepar!?? Ne radi.. Počinjem da se preznojavam, prijatelj oslograđanin je otišao, ostala sam bez interneta, ne kapiram gde su požarne stepenice?? OK, nije mi prvi put, no pannic, ako sam mogla da spavam na stolu, mogu i na podu, važno da nisam na ulici. Posle nekih 15-tak minuta čujem lift…10-9-8-7… ukazalo se svetlo na kraju tunela.. Pojavljuje se iz lifta moja koleginica M, koja je ukapirala da ne mogu da koristim lift bez ’kod’ ključa, onog do koga se dolazi kao da je suvo zlato. Da mi nije palo na pamet, meni, svetskom putniku, sa toliko iskustva da se lift ne može pokrenuti bez ’kod’ ključa?? Bože, kao da živim u srednjem veku. Nedopustivo.
Oslo, divan grad. Ono baš. Ima i starog i novog, to što je novo je kao da je svaka zgrada prošla svetski konkurs za najbolje moguće arhitektonsko rešenje. Uklopljeno, spakovano u pejzaž, moderno, metal i staklo u kombinaciji sa drvetom, plaža napravljena od svake javne površine, sve u savršenom skladu. I kad smo počele da se pitamo kako je moguće da je ovaj grad tako savršen, na predlog oslograđanina pređosmo jedan od mostova i hop! Rio Grande Osla, s tim što je ovde naopako, što severnije, to tužnije. Malo nisu baš sve zgrade tako skockane, ima starudije.. totalni kontrast savršenstvu Aker brygge!! Ali i to je OSLO. Grünerløkka hipi deo sa alternativnim barovima, galerijama, buticima, umetničkim radionicama, sve blago i šarmantno razvaljeno. Sviđa mi se. Poslednje veče i sightseeing sa oslograđaninom, sa jednog na drugi kraj grada, sa vidikovca na jednom do skijaške skakaonice na drugom, povezanim tunelom po dijagonali grada. Zaključeno skokom u ledenu vodu Oslo fjorda na oko 16-17 oC. Bez mene ovog puta, samo sam fotkala. Ipak sam ja dete sa juga.
Kraj trećeg pejzaža.
Četvrti deo ove priče je oficijalan, sastanak po projektu. Neglected and underutilized crops. Prezanimljivo, i prepuno potencijala, ali nije za ovu priču.
Kraj četvrtog pejzaža.
Kraj priče 
