Autor: Ana Dodig
Intervju: Marija Ranić, Spirit Level Centar
Iako smo kao drušvo evolurirali i odbacili neke stigme, i mnogo opuštenije pričamo o određenim temama koje su vekovima imale jedan te isti narativ, čini se da su sex i zadovoljstvo koje dolazi sa njim i dalje kod većine populacije jedini TABOO koji traje.
Sećam se kada se prvi put pojavila serija Sex and the city, da sam bila u srednjoj školi i da smo samo ja i još dve drugarice iz naše grupe (bili smo kao razred podeljeni, a u jednoj grupi nas je bilo 20ak) smele da gledamo seriju. Ostalima, roditelji nisu dozvoljavali jer serija očito nije bila podobna za taj tinejdžerski uzrast po njima. Danas kada se bližim četrdesetoj, ne verujem da je to uticalo da se žene u mom okruženju osećaju nelagodno unutar svoje seksualnosti, ali ako je američka serija o četiri drugarice koje su seksualno vrlo aktivne i povezane sa svojom seksualnošću veliko “ne” u dobi kad se kod mladih seksualnost već ispoljava i propituje, kako onda nešto ozbiljnije možemo da objasnimo deci? Jer, iako se čini da je seks sveprisutan, bilo da pršti sa naslovnica magazina, sa malih ekrana i reklama, seks je i dalje taboo. Ali zašto je to tako? Nada Marjanović, psiholog i sertifikovani psihoterapeut tvrdi kako u psihoterapiji postoji termin dejstvo “zabrane na seksualnost”, koja je posledica negativnih poruka koje dete dobija tokom odrastanja vezano za seksualnost, zaljubljivanje ali i istraživanje sebe. “Kada roditelji šalju poruke deci, bilo verbalne ili neverbalne da je seks velika sramota ili ignorišu bilo kakvo pitanje ili istraživanje te teme – to može direktno da utiče upravo na pojavu straha od seksualnosti i oslobađanja sebe. Ponekad preterana kontrola od strane roditelja ili zabrane na ovu temu, potiče i od straha roditelja od prerane trudnoće; iako se pokazalo da je ona zapravo posledica izbegavanja komunikacije na ovu temu sa detetom i neadekvatne edukacije deteta. Nažalost, među faktorima koji dovode do predrasuda, stida i tabua jeste i ideja da seksualnost ‘nije dobra po’ patrijarhalnost našeg društva, koja u velikoj meri i dalje jeste okvir našeg društva. I ovo zaista, zauzima jedno od ključnih mesta u formiranju iracionalnih uverenja po pitanju seksualnosti. To je zato što patrijarhalni sistemi imaju za cilj da postavljaju direktive i imperative za ‘dobre žene’ i, shodno tome formiraju i normalizuju neadekvatna i pogrešna očekivanja muškaraca. U skladu sa tim fantazira se da previše slobode u razgovoru na ovu temu može da oslobodi ponašanje do nivoa gubitka kontrole. Gubitak kontrole obično je zastrašujuć za autoritativne figure i sisteme. A jasno nam je koliko su pokušaji uspostavljanja kontrole i represije nad ženama aktivni i nemilosrdni, što se i dalje trudimo da suzbijamo.”
Kada pričamo o seksu i okidačima za sram da pokažemo i izrazimo svoju seksualnost, ne smemo da zaboravimo i na faktor iskustva. Dr Marija Ranić, Tantra terapeut, ispred Spirit Level Centra, koja već neko vreme sa Kristinom Marković drži tročasovne radionice Let’s Talk About S*x, sa ciljem da kroz razgovor nauči učesnike da pričaju o granicama, željama ali i generalno o jednostavnoj formuli dijaloga koju svako treba da obavi pre upuštanja u bilo kakav seksualni kontakt sa drugim bićem, smatra da su razlozi za sram mnogobrojni, ali da u velikoj meri iskustva i traume mogu da obeleže nečiji stav prema sopstvenoj seksualnosti. “Kada kažem trauma, ne mislim isključivo na zlostavljanje, trauma može da bude u prvom trenutku neopažena, a da nas obeleži za ceo život. Prvo seksualno iskustvo može da bude najlepše ali i veoma ružno iskustvo. Nakon nekih iskustava u koje smo potpuno dobrovoljno ušli, sa puno optimizma, mogu da ostanu ožiljci do kojih je zapravo jako teško doći. Nekad je potrebno mnogo godina rada na sebi da dođemo do određenih odgovora, šta je zapravo to što nas koči i što nam ne dozvoljava da živimo punim plućima.”
U svojoj knjizi Girls & Sex autorka i novinarka Peggy Orenstein je takođe istražila zašto je seksualno zadovoljstvo još uvek tabu, posebno gledajući na žensko zadovoljstvo. Naime, Peggy je otkrila kako mnoge mlade žene koje su seksualno aktivne, nemaju uopšte fokus – niti ga čak traže – na svoje zadovoljstvo. Da mlađe generacije seksu prilaze kao nekoj sporednoj zabavi dosta površno i bez uživanja, bar ne onog istinskog, dubokog i da je i seks postao žrtva jednog brzog, instant života slaže se i Marija Ranić. “Ranije generacije su bile potpuno zatvorene, bilo je ‘sramota’ pominjati s od reči ‘seks’, a onda se nekako sve preko noći preokrenulo i preplavilo nas na svakom koraku savetima za najluđi orgazam, kako imati savršeni seksualni život, koju pozu zauzeti, kako se našminkati za postizanje vrhunca, koliko je idealno kilograma imati, itd… Nivo površnosti i instant seksa je dostigao vrhunac mislim i sa platformama za ‘idealni spoj’.. Pri tome, svaki dodir ima konotaciju, svaki zagrljaj vodi u krevet. A da li je to baš tako? Možda smo danas naizgled opušteniji i otvoreniji, ali je sve više usamljenih, bez alkohola i/ili rekreativnih droga se ne kreće u akciju, sve se ubrzalo do krajnjih granica. Mislim i da je jako puno ‘glumatanja’ oko nas, da se ljudi plaše da će biti odbačeni ako su to što su, prirodni, nenašminkani, ako reči i dela izlaze bez cenzure i poze.”
Šta je rešenje? Moje sagovornice i ja smo saglasne da su edukacija, razgovori ali i svesnost onoga što osećamo, želimo a potom i spremnost i znanje da to iskomuniciramo, najbolji put do toga da se otvorimo po pitanju seksualnosti. Kako Marija ističe, prvi korak ka razbijanju tabua i osećaja neprijatnosti vezanim za seksualne interakcije jeste upravo to da se osećamo ugodno sa sobom i svojim telom. “Idealno bi bilo kada bismo bili u bezuslovnoj ljubavi sa sobom, u stanju zdravog unutrašnjeg ‘braka’ naše muške i ženske strane. To ne znači da nekritički obožavamo sebe i nalazimo opravdanja za svoje postupke, naprotiv. Da bismo ostvarili kvalitetan odnos sa drugom osobom, potrebno je dobro se zagledati u sebe i ‘počistiti’ prethodna uverenja, zablude, očekivanja. Više puta nismo ni svesni šta zapravo želimo? Kakav odnos želimo? Vreme je da zaboravimo Walt Disney-a, on je možda čovek koji nam je najviše zbrke i štete napravio u životu.”
Naravno, nekad je vrlo teško da pojedinac dopre do svoje seksualnosti sam, te je uloga društva po Nadi Marjanović vrlo bitna karika u tom osnovnom koraku ka prihvatanju svoje seksualnosti. “Pojedinac ipak treba da ima podršku društva u tom otkrivanju. Potrebni su mu sagovornici da bi seksualnost uopšte i postala tema.. Jedna osoba ne može sama pričati na ovu temu. Tako da je važno da se na edukaciji radi na nivou društva i sistema. I dece i roditelja i prosvetnih radnika i vaspitača.. Da se ova tema normalizuje na društvenom pa i na ličnom nivou. Naravno, ako osoba odbacuje ili se odriče seksualnosti i dalje, preporuka je da radi na sebi na psihoterapiji ili da o tome se razgovara sa profesionalcem.”
Možda nije na odmet za kraj da se podsetimo kako seks nema samo reproduktivnu funkciju, pa ni onu rekreativnu koja ima za svrhu osećaj prijatnosti, rasterećenja i koja zauzima veći deo naših seksualnih iskustava. Kao što je Marija istakla seks može imati i restorativnu i transformativnu funkciju, u sklopu kojih se seksualna energija koristi kao izvor za regenerisanje i pomlađivanje duha, tela i uma; uspostavlja se potpuno jedinstvo sa drugom osobom i svetom oko nas, te samim tim poboljšava ukupno zdravlje i blagostanje. Ključ se možda baš krije u tome da osvestimo i shvatimo da seks ne mora da bude nešto komplikovano i kompleksno, već prosto prisutno i udobno iskustvo.
